Piše: Ivana Vukić, menadžer korporativnih poslova i komunikacija, PepsiCo južna tržišta Centralne Evrope i Baltik
Kao novinarka po obrazovanju, učena sam da uvek tražim i komuniciram istinu. Ne najlepšu (niti najgoru) verziju, već ono što jeste. Ostala mi je urezana jedna od prvih lekcija sa fakulteta: pre nego što izabereš temu, napišeš vest ili obradiš priču, prvo pitanje koje treba sebi da postaviš jeste: kome i zašto je ovo važno?
Danas, u vremenu u kojem nekada želimo da se stvari dese brže nego što je realno moguće i kada su standardi istinitosti često vrlo labavi, čini mi se da smo zaboravili to pitanje. Čini mi se da više nije toliko važno šta govorimo, već da brojka u tabeli raste, bez obzira na put do nje. U pokušaju da dopremo do ljudi, zaboravljamo da je naš zadatak da gradimo poverenje i pokažemo ranjivost, a ne samo da izazovemo osećaj. Koliko, zapravo, traje sreća?
Ljudi i dalje žele istinu. Samo su umorni da je traže sami.
Nikada nisam, i neću, prestati da verujem u moć poruke - ali još više u način na koji tu poruku saopštavamo. Ne govorimo liderima, kompaniji, publici ili tržištu. Govorimo ljudima. Sa stvarnim emocijama, strahovima, nadanjima. A ponekad zaboravimo da smo i mi isti ti ljudi; da poruke mogu biti naše ogledalo. Odraz nam se, nekad, možda neće dopasti. Ako toga nismo svesni, nijedna poruka neće napraviti razliku.
Sećam se jedne interne poruke koju sam pripremala; naizgled jednostavna, osnovne informacije, afirmativan ton. Poslala sam je prijateljici i koleginici, jer verujem da neke stvari treba da vidi još jedan par očiju.
Vratila mi je kratku poruku: „Školski napisan tekst, ali meni nisi ništa rekla.“
Iskreno, pogodilo me je. Ne zato što sam nisam uvidela da nešto ne valja, već zato što sam shvatila da sam porukom stvorila sterilno okruženje, umesto da ga učinim sigurnim. Tehnički, tekst je bio u redu. Ali ljudski - nisam doprela ni do koga.
U teoriji, komunikacija je prenošenje poruke. U praksi, to je mnogo više. To je način na koji vas neko gleda nakon te poruke. Da li ima knedlu u grlu dok odlazi kući. Da li oseća da ima kontrolu nad sopstvenim danom.
| Komunikacija nije etiketa. To je odnos. I zato svaka reč koju upotrebimo nosi sa sobom mogućnost da napravi zid. Ili most. |
Nije mi trebalo dugo da shvatim: suština nije u tome da budemo samo „besprekorno tačni“. Suština je u tome da govorimo istinu. I da budemo prisutni u tom trenutku.
Danas često kažem: stil je stvar ukusa, više grešimo u tonu. Rečenice koje treba da dotaknu, osim što treba da budu tačne, treba da budu iskrene. Da neko, dok ih čita, pomisli: pa ovo je i za mene.
U vremenu kada je postalo uobičajeno da jurimo osećaj, i dalje verujem da je najvažnije da govorimo da bismo se povezali. I da čujemo povratnu reakciju, onu pravu, koja ne mazi ego, već pokazuje gde ima prostora da budemo bolji. Ali i da podseti na odgovornost za svaku izgovorenu reč.
Ljudi pamte kako smo učinili da se osećaju. Komunikacija nije etiketa. To je odnos. I zato svaka reč koju upotrebimo nosi sa sobom mogućnost da napravi zid. Ili most.
Ako već mogu da biram - biram most. Čovek nekad može da podnese mnogo više nego što možemo i da zamislimo.
A da bih došla do toga, često se vraćam onome što me je novinarstvo naučilo: govori jasno, govori tačno, govori pošteno. To važi kada pišem bilo koju poruku - onima koji su mi bliski, onima čije dileme i strahove ne znam, onima koji mene ne poznaju. Važi kad pišem ovu kolumnu. I važi, iskreno, i kada razgovaram sa sobom.
Jer istina, kada se izgovori i prihvati kako treba - ne boli, već oslobađa.
