Piše: NjKV princeza Ljubica Karađorđević, osnivač fondacije Koreni
Nije jednostavno organizovati događaj sa više od 550 učesnika, ali čitava organizacija mi ne padne toliko teško koliko to iščekivanje lepog vremena i često pogledavanje u nebo. Taj jedan faktor mi ne da mira, pre svega zato što nije pod našom kontrolom i zato što nemamo opciju B. Topola nema halu ili drugi adekvatan prostor u koji bismo mogli da se prebacimo u slučaju lošeg vremena, a postaviti šatore na 10 hektara koliki prostor zauzima Festival, neizvodljivo je.
Da se vratim korak unazad i dam kontekst mojoj priči - Dečji festival Oplenac smo osnovali 2018. godine moj suprug Mihailo i ja uz još trojicu prijatelja, vizionara i posvećenih ljudi iz Topole. Želeli smo da dečici ove varoši poklonimo jedan događaj koji će biti samo za njih i koji će im oplemeniti odrastanje u malom mestu koje, osim Oplenačke berbe i par vašara, u to vreme praktično nije ni imalo drugih dešavanja za mlađe generacije.
Ta inicijalna ideja pod kapom naše fondacije Koreni proširila se kao šumski požar. Sedam godina kasnije, Festival posećuje 30.000 ljudi (a ove godine se pripremamo da i taj broj nadmašimo). Deca uživaju u nekim od 80 aktivnosti koje su im na raspolaganju, dok roditelji umorno kaskaju za svojim mališanima i neretko komentarišu kako je pravo čudo da za čitav dan na Oplencu nisu čuli nijedno dete da je zaplakalo ili svadljivo vikalo.
Organizacija događaja ove veličine je kao da trčite trku sa preponama na krivudavoj stazi gde ne vidite šta je iza sledeće krivine, i pritom ne znate da li će sledeća prepreka biti viša ili niža od prethodne, da li će biti metalna, drvena, vodeni rov, ili je uopšte neće ni biti. Taman kada uhvatite ritam i pomislite: Hej, pa ja izgleda ovo mogu!, ukaže vam se novi jaz od kog vam se pojavi jedna nova seda na temenu.
Prošle godine, taj jaz je došao u formi naglog zahlađenja i kiše koja je neprekidno padala tri dana.
Kao što sam u uvodu nagovestila, prognozu redovno proveravam od 10. avgusta pa nadalje, pošto se Dečji festival po pravilu održava drugog vikenda u septembru. Prošle godine je sve delovalo uredno - poneki oblačić, ali bez većih razloga za brigu - sve negde do početka školske godine, kada su simpatični oblačići dobili tamnu, zlokobnu notu i postali propraćeni padom temperature.
Dani su prolazili, a prognoza se nije menjala. Situacija je polako postajala kritična. Konsultacije sa tri različita meteorologa dale su isti nalaz: Predaleko je da se kaže sa sigurnošću, ali zahlađenja će definitivno biti. Odluku je zacementirao komentar: Ja, da sam na Vašem mestu, ne bih se usudio da organizujem ništa po ovakvom vremenu.
Postalo je jasno da odluka mora da se donese brzo i hrabro. Nije bilo vremena za premišljanje. Bila je nedelja ujutru, sutradan je sledila najava događaja u jutarnjem programu RTS-a, jednom od najgledanijih programa u državi. Momenat kada sam najbližim saradnicima saopštila da se Festival pomera za sedam dana, neću zaboraviti. Tek kada sam te reči izgovorila desetak puta, postala sam ih i sama svesna.
Možda vam deluje da bezrazložno dramim, ali da biste razumeli to moje unutrašnje previranje i veličinu zadatka koji nam je predstojao, važno je da razumete sledeće: Dečji festival Oplenac organizuju i realizuju SAMO VOLONTERI. Svi organizatori, koordinatori i učesnici su tu volonterski, dakle uz i posle svojih poslova, studija, škola. Sa organizacijom po pravilu počinjemo 1. maja, simbolično radeći na dan nerada, a prošle godine smo praktično morali četvoromesečnu organizaciju kompleksnog događaja da reorganizujemo u roku od sedam dana.
Volonterski.
Lepota volonterizma je što sav trud dolazi iz čistote srca i želje da se doprinese cilju većem od nas samih. Nedostatak je to što najsposobniji i najvoljniji volonteri obično imaju još čitav niz obaveza koje svesrdno i odgovorno ispunjavaju. Izložiti takve ljude pritisku pomeranja ovolikog događaja kao što je DFO, nije prijatno - ni njima, ni meni, jer sam svesna šta tražim od njih. Svesna sam, jer i ja radim volonterski - pored svog posla, porodice, raznih funkcija i osam konja o kojima lično brinem. Ali ponovo su premašili moja očekivanja.
U roku od samo pet dana, svi učesnici su bili obavešteni, rasporedi korigovani, medijski je najavljen novi datum, snimljen je i plasiran novi sadržaj na društvene mreže kako bi vest o pomeranju datuma stigla do svih zainteresovanih, svi požari ugašeni i svi izazovi - da ne kažem problemi - savladani.
Tim je ponovo pokazao kolika snaga leži u zajedništvu, da smo najjači kad je najteže, i da ništa nije nerešivo. I da, Festival je protekao besprekorno.
Sada, kada smo i to pomeranje "preživeli", šalimo se da nam je sve ravno, da nas ništa više ne može iznenaditi. U sebi se mislim, nije mudro reći to dvaput.
Uskoro počinju pripreme za novi Festival, i zato je prigodno zamisliti se nad pitanjem, šta smo iz prošlogodišnjeg iskustva naučili.
Naučili smo da teške odluke treba donositi odlučno, hrabro, bez oklevanja. Kada smo prelomili da se Festival pomera, više nije bilo mesta za neodlučnost i sumnju. Novi datum smo prihvatili svesrdno, a entuzijazam i uverenost organizacionog tima se kao talas prenela na učesnike. Neki su se čak i obradovali.
Pomeranje je dovelo do nepredviđenih komplikacija koje su mi se u tom trenutku činile nerešivim. Stres je bio opipljiv. Srećom, uspela sam da se izmestim iz sopstvenih cipela i da zajedno sa timom sagledam širu sliku, što je i rešenje učinilo vidljivim. Ponovo se snaga zajednice pokazala presudnom, i ponovo su volonteri, Topolci, spasili dan.
Na kraju, ostaje zaključak da opcija B uvek postoji, čak i kada je u prvi mah ne primećujemo. Čini mi se da snaga jedne organizacije, bila ona volonterska ili poslovna, leži u verovanju njenih članova u viši cilj i svrhu sopstvenog angažovanja. Kako bi naš veliki vojvoda Mišić rekao: Jedan koji hoće uvek je jači od dvojice koji moraju. Ja bih dodala, tim koji hoće jači je od svakog izazova.
Zato i ove godine – gledamo u nebo, ali verujemo u ljude.
