Summi1
Summit2

Održivi razvoj: Ima li održive budućnosti za plastičnu ambalažu?

Evropa se sprema na uvođenje takse na recikliranu plastiku u iznosu od čak 800 evra po toni

Analize

31.12.2021

Istina je da se čak i u zemljama koji su lideri u reciklaži, samo 30 do 40% plastične ambalaže reciklira, a da se ostalo spali (Zapadna Evropa) ili odloži na deponije (Istočna Evropa). Na reciklabilnost utiču različiti faktori, ne samo materijal već i sva druga svojstva – veličina, primena, čistoća, tehnološke karakteristike, štampa 

Autor: Kristina Cvejanov

Još pre 20 godina naučnike je prvi put zabrinuo negativan uticaj plastike na živi svet, jer je uočeno njeno značajno prisustvo u svestkim morima i okeanima. Tek 2017. godine, rađeno je prvo istraživanje sadržaja mikroplastike u vodi sa česme i to na pet kontinenata, čiji su rezultati šokirali svet – čak 83% uzorkovane vode, koju ljudi koriste za piće, sadržalo je mikroplastiku.

Termin “mikroplastika” prvi je upotrebio 2004. godine Ričard Tompson, morski ekolog sa Univerziteta Plimut, Velika Britanija, kako bi opisao čestice plastike, ali trebalo je više od jedne decenije da bi čovečanstvo obratilo pažnju na njega. Crveni alarm je zazvonio kad je dokazano da mikroplastika može da se pronađe u placenti novorođenčeta, kao i svim organima čoveka, uključujući i mozak. Ono u čemu su naučnici podeljeni jeste kako deluje na čoveka. Dijapazon mišljenja je vrlo širok, od onog da nema nikakvo specijalno štetno dejstvo baš kao i celuoza koju unosimo u organizam ishranom, do tog da može da izazove promene u genetici, zapaljenske reakcije i odumiranja tkiva.

No, situacija ne deluje bezazleno, pogotovo ako se sagleda kompletan štetni uticaj plastike na životnu sredinu i sva živa bića. Svi smo već čuli mnogo puta prognozu da će, ako se nešto drastično ne promeni u upravljanju plastičnim otpadom, 2050. godine u svetskim morima biti više plastike nego riba. Samo ova činjenica je dovoljna da nas motiviše da nešto uradimo da tamo ne završava.

Proterivanje jednokratne plastike

Moderan način života, koji podrazumeva brzinu, doneo je sa sobom jedokratnu plastiku. Ishrana van svog doma, promena u ponašanju potrošača i načina distribucije hrane i proizvoda doveli su do hiper konzumacije jednokratnih posuda i druge ambalaže, pribora za jelo i piće. Decenijama unazad, milioni ljudi koriste plastične boce, tanjire, viljuške ne razmišljajući gde oni završavaju nakon kratke upotrebe. Naučna istraživanja, sve glasniji zahtevi ekoloških aktivista u kombinaciji sa zatvaranjem kineskog tržišta za tretman plastičnog otpada iz Evrope, iznudila su rešenje za enormno zagađenje jednokratnom plastikom, a koje je putem posebne direktive svojim članicama nametnula evropska unija – jednokratna plastika poput slamčica, pribora za jelo, polistirenskih ketering posuda i štapića za uši, je zabranjena.

U istom paketu, od 3. jula 2021. godine na teritoriji EU zabranjeno je stavljanje u promet oksodegradabilnih kesa jer aditivi dodati u ovakve kese ne razgrađuju plastiku već je razbijaju na komadiće, koji zatim mnogo brže i lakše dospevaju u životnu sredinu i lanac ishrane, pa su samim tim okosdegradabilne kese štetnije po okruženje i zdravlje čoveka.

Srpski paradoks

Domaće zakonodavstvo je, suprotno intencijama Evropske unije, regulativom podstaklo korišćenje spornih oksodegradabilnih kesa i dodelilo im status “biorazgradivih”. Ovo praksu su preuzeli trgovci koji plasiraju kese tregerice, pa je vrlo česta pojava da kese sadrže informacije o tome da su biorazgradive, iako to nije tačno. Zakon o naknadama za korišćenje javnih dobara je propisao plaćanje naknade za plastične kese bez aditiva, a koja iznosi 26. 644 dinara po toni. Oksodegradabilne kese, iako štetnije, nisu opterećene ovom naknadom, iako sama naknada ima dvostruku ulogu – da poskupi kese prema potrošaču čime se smanjuje njihova potrošnja, i obezbedi finansijska sredstva za sakupljanje plastičnih kesa i njihovu reciklažu. Takođe, država je oslobodila obaveze izveštavanja subjekte koji na tržište plasiraju plastične kese, pa mi u ovom trenutku i nemamo zvaničan podatak koliko se godišnje proizvede kesa u Srbiji i ekvivalentno tome odloži na deponije, imajući u vidu da nije razvijeno sakupljanje i reciklaža plastičnih kesa. Posebno je zabrinjavajuće što je 87% deponija u Srbiji nesanitarnih sa kojih, bez bilo kakvih barijera, mikroplastika dospeva u vodu, zemlju, vazduh i u organizam svih živih bića. Aproksimativna analiza, koju je radio Green Loop, pokazala je da se oko 110.000 tona plastičnih kesa svake godine odloži na deponije.

foto: PET boce sa PVC etiketama i druge nečistoće izdvojene na sortiranoj liniji jer nisu pogodne za reciklažu u fabrici za reciklažu PET-a Alwag. Količina izdvojena za tri dana

Kako se desio ovakav paradoks?

U najvećoj meri, njemu je doprinelo neznanje i pogrešno shvatanje termina “biorazgradivo”. Interesantno je da je manipulacija terminima i oznakama nešto što prati istorijat plastike. Najdrastičniji primer eko manipulacije, iliti greenwashinga, su same oznake za plastiku. Petrolejski lobi je izlobirao da one sadrže obavezan znak reciklaže bez obzira da li se ta plastika zaista reciklira, uz skraćenicu i broj koji određuju materijal, odnosno podvrstu plastike. Potrošači ovakve oznake prihvataju, ne dovodeći u pitanje njihovu tačnost, pa je samim tim njihova percepcija realnih mogućnosti za reciklažu plastike i plastične ambalaže pogrešna.

Mit o reciklaži plastike

Istina je da se čak i u zemljama koji su lideri u reciklaži, samo 30 do 40% plastične ambalaže reciklira, a da se ostalo spali (Zapadna Evropa) ili odloži na deponije (Istočna Evropa). Na reciklabilnost utiču različiti faktori, ne samo materijal već i sva druga svojstva – veličina, primena, čistoća, tehnološke karakteristike, štampa. Nivo informisanosti ne samo potrošača, već i samih kompanija o ovoj temi je nizak, pa samim tim javnost je vrlo često u zabludi da mnogo veći procenat plastike može da se reciklira, nego što je zaista slučaj.

Šta može da promeni ovo stanje?

Sve dok kompanije nemaju dodatni trošak zbog nereciklabilnosti ambalaže, one neće mnogo da se bave razvojem sakupljanja i reciklaže, ili prelaskom na eko dizajn. U ovoj činjenici leži logika svih ekoloških taksi. Izbegavanje troškova u prevenciji zagađenja životne sredine nas dovodi do slabih rezultata u reciklaži plastike, paradoksa poput ovog sa oksodegradabilnim kesama. Iz tog razloga, Evropa se sprema na uvođenje takse na recikliranu plastiku u iznosu od čak 800 evra po toni.

U Srbiji, ovom temom se malo ko bavi, a pošto se sredstva potrebna za razvoj sakupljanja i reciklaže, ne naplaćuju od onih koji su profitirali u lancu plasmana, mi ih vidimo na drvetu, bacamo ih na livade i pijemo ih u vodi. Situacija sa drugim vrstama plastične ambalaže je neznatno bolja – prerađuje se uglavnom industrijska polietilenska folija i PET ambalaža, i to manje od pola od ukupne količine koje se godišnje proizvede u Srbiji. Iako, gore pomenuti, Zakon propisuje visinu naknade od 50 dinara po toni materijala, zahvaljujući tržišno postavljenom sistemu produžene odgovornosti proizvođača, ove naknade su u praksi i do 10 puta manje. Visina, takođe, nije uslovljena eko dizajnom ambalaže, pa su tako na primer naknade i za potpuno reciklabilne PET boce i za one sa PVC etiketom koju nije moguće reciklirati, jednake. Iz tog razloga, kompanije u Srbiji još uvek nemaju motiv da menjaju dizajn ambalaže i omoguće njeno uključivanje u lanac cirkularne ekonomije.

Evropa ubrzano razvija tehnologije hemijske reciklaže, pa postoji nada da će i na tržištu Srbije u budućnosti ista biti moguća. Primetno je i da se “ eko” i “održivo” sve češće čuju u marketinškim kampanjama brendova na domaćem tržištu. Naravno, od deklerativne treba se okrenuti suštinskoj brizi za životnu sredinu. Pitanje je vremena kada će to biti beuslovni zahtev potrošača, pa je dobro sagledati koje su perspektive različitih vrsta plastične ambalaže u cirkularnoj ekonomiji i prema tome postaviti ciljeve održivog razvoja. To da li će plastična ambalaža imati održivu budućnost zavisi pre svega od samih proizvođača koji je stavljaju na tržište. Transformacija otpada u resurs započinje eko dizajnom, a pokreće je etička i finansijska odgovornost. Vreme je da mislimo o tome.