Autor: Marko Stanojević, profesor istorije
Pivara Pančevo
Prve male pivare nikle su na Dorćolu, za vreme austrijske okupacije Beograda, 1718. godine. Nakon austro-turskog rata (1716 - 1718), Beograd i okolina potpadaju pod austrijsku upravu. Sve to je dovelo do planskog naseljavanja Nemaca. Nekolicina njih su bili pivarski majstori, koji ubrzo otvaraju zanatske radionice u kojima se pivo proizvodilo ručnim, manuelnim radom. Tokom sledećih godina pivo se trošilo među stanovništvom, u austrijskoj vojsci, ali i na dvoru beogradskog mitropolita.
Prekretnica razvoja pivarstva bio je XIX vek. Od tog momenta, ova grana prehrambene industrije neprestano se razvija. Za razvoj pivarstva u XIX veku zaslužan je bio knez Miloš Obrenović. Počeci ozbiljnije proizvodnje piva u Beogradu vezuju se za mlinarskog stručnjaka Jovana Vajnhapala iz Sremske Mitrovice. On je 1839. godine otvorio malu radionicu za varenje piva u zapadnom delu Vračara. Tačno mesto, na kome se nalazila pivara, danas nije poznato. Kapacitet ove pivare nije bio snažan, jer je čitav postupak proizvodnje zasnovan na ručnom radu.
Sledeće godine, 1840, na beogradskom predgrađu - Savamali, otvorena je nova pivara „Velika ili Kneževa pivara“. Ona je nominalno bila u vlasništvu kneginje Ljubice Obrenović. Gotovo je izvesno da je pivara bila izgrađena novcem kneza Miloša. Nalazila se na uglu današnjih dveju ulica, Admirala Geprata i Balkanske. Ova lokacija nije slučajno odabrana, jer se pivara nalazila u samom srcu srpske varoši, koja je tu formirana za vreme prve Miloševe vladavine. Pivo je pravljeno ručno, a u proizvodnji su korišćeni primitivni kazani zagrevani na ugalj ili drva. Za mlevenja sušenog slada korišćen je dolap, pokretan od strane konja. Posle kuvanja, pivo je nekoliko dana ostavljano da prevri, a zatim pretakano u manju burad, prodavano ili točeno u kafani koja se nalazila u nastavku pivare.
Filip Đorđević, beogradski mehandžija, otvara novu pivaru na uglu Cetinske i Skadarske ulice, oko 1850. godine. Proizvodnja u Đorđevićevoj pivari bila je takođe ručna, a zbog malog kapaciteta prozvana je ,,Malom pivarom''. Ona će 1871. godine ući u sastav novoformiranog Prvog srpskog pivarskog društva.
Nekada je veliki broj gradova u Srbiji imao svoje fabrike piva. U Vojvodini se, pored Apatina i Čelareva, pivo proizvodilo i u Bečeju, Zrenjaninu, Pančevu i Vršcu. Južnije od Vojvodine, ispod Save i Dunava pivo se proizvodilo u Beogradu, Zaječaru, Valjevu, Jagodini, Nišu i drugim manjim gradovima.
Pivare u Srbiji
U Srbiji postoji viševekovna tradicija proizvodnje piva. Prva pivara u današnjoj Srbiji nastala je 1722. godine u Pančevu, u tadašnjoj Habzburškoj monarhiji. Vlasnik je bio Abraham Kepiš, Jevrejin iz Požuna. Sredinom 19. veka pivaru je kupila porodica Vajfert. Ova porodica ostaje većinski vlasnik pivare, sve do kraja Drugog svetskog rata.
Pivaru ,,Pančevo” je osnovao Abraham Kepiš, Jevrejin iz Požuna. Zemaljska administracija je sklopila ugovor sa njim 12. januara 1722. godine i dala mu je u zakup, tj. pravo da u sedištima distrikta, Pančevu, Uj Palanki i Karansebešu uredi pivare. Pivare su počele sa radom već 22. maja 1722. godine. Zemaljska administracija nije bila zadovoljna pivom i 4. novembra 1725. godine oduzela je Kepišu pravo zakupa i dala drugom Jevrejinu Volfu Menceru. Zakupci će se smenjivati sve dok Sebastijan Kracajzen nije otkupio pivaru 1781. godine. Nedugo zatim, ponovo je usledilo nekoliko smena vlasnika pivare, a najpoznatiji među njima su bili Valentin Berger i Ignac Hajzer.
| Prekretnica razvoja pivarstva bio je XIX vek. Od tog momenta, ova grana prehrambene industrije neprestano se razvija. Za razvoj pivarstva u XIX veku zaslužan je bio knez Miloš Obrenović. |
Pivaru je 1847. godine, sa samo 21 godinom preuzeo Ignac Vajfert. On je u pivarskim centrima širom Evrope stekao stručnost. Osim toga, bio je i veoma ambiciozan. Tražio je da se celokupna proizvodnja piva izvozi u Srbiju i da bude oslobođena od trošarine u zemlji. Mnogo je ulagao u fabriku i želeo je da ona dobije status „provincijske fabrike”.
U adaptaciju pivare je, sa proleća 1857. godine, uložio više od 50.000 forinti. Kupio je opremu koja je odgovarala svim zahtevima savremenog pivarstva. Parna mašina od šest konjskih snaga je pokretala ostale mašine, a proizvodnja je porasla sa 3.000 kofa, 1847. godine, na 20.000 kofa godišnje. Zemaljska generalna komanda je, 7. oktobra, dodelila pravo „provincijske fabrike” pivari ,,Pančevo”.
Ignac je starijem sinu Đorđu Vajfertu podigao pivaru u Beogradu, a ovu u Pančevu je namenio svom mlađem sinu Hugu. On se zvanično nije skroz povukao iz firme, ali se uglavnom posvetio prodaji žitarica. Međutim, Hugo je rano umro 1885. godine, a Ignac je ovaj udarac teško podneo. Utehu je pronašao u radu. Početkom XX veka proširio je proizvodnju na flaširano pivo. Umro je u dubokoj starosti 11. januara 1911. godine.
Reklamni poster pivare u Pančevu
Nakon Prvog svetskog rata, brigu o fabrici preuzimaju naslednici, međi kojima i Đorđe Vajfert. Preduzeće posluje kao „Pivara I. M. Vajfert“, sve do 30. septembra 1936. godine, kada postaje Deoničarsko društvo, registrovano pod nazivom „I. M. Vajfert, pivara i fabrika slada d. d.“. Promena u statusu nije imala nikakve suštinske posledice, jer su svi suvlasnici bili članovi porodice Vajfert. Posle Drugog svetskog rata, rešenjem vlade NR Srbije, od 3. novembra 1946. godine, pivara ulazi u državno vlasništvo.
Na teritoriji današnje Autonomne pokrajine Vojvodine, postojalo je još nekoliko pivara. Prva pivara u Vršcu osnovana je u prvoj polovni XVIII veka, pristizanjem grupe nemačkih doseljenika iz krajeva u kojima se proizvodilo pivo. U početku je bila pod kontrolom države, a 1859. godine, Jovan Kofman počinje sa proizvodnjom piva u privatnom vlasništvu. Već 1861. godine Kofman otvara svoju veliku pivnicu i izletište i daje mu ime po poznatom germanskom kralju i božanstvu piva „Gambrinus”.
Daleke 1745. godine počelo se sa proizvodnjom piva u Zrenjaninu. Majstor piva, Sebastijan Krajcezen, tada je u Velikom Bečkereku otvorio prvu radionicu za proizvodnju piva. Zakupci pivare često su se menjali, sve do 1878. godine, kada pivaru kupuje jedan od najpoznatijih vojvođanskih veleposednika, čuveni Lazar Dunđerski.
Pivara u Bečeju
Pivara u Bečeju jedna je od najstarijih u Srbiji. Osnovana od strane jednog Nemca, 1754. Godine, blizu starog toka reke Tise. Kada je osnovana, pivara nije raspolagala savremenim mašinama, pa se posao većim delom obavljao ručno. Kako je proizvodnja piva, iz godine u godinu, bila sve veća, nabavljena je oprema iz Nemačke i Češke. Osim toga, pivara se opremila bačvarskim i bravarskim radionicama.
Industrijska proizvodnja piva u ovom gradu započela je daleke 1806. godine. Pokretač industrijske proizvodnje piva bio je Nandor Gerber. On se, 1802. godine, zaposlio u fabrici. Pošto je bio dobar radnik koga je vlasnik cenio, dozvolio mu je da se oženi njegovom ćerkom. Dve godine kasnije prepustio mu je upravljanje fabrikom. U njegovu čast, u ovoj pivari pokrenut je novi brend piva pod nazivom ,,Gerbers old gold", više poznato kao ,,Gerberovo zlatno pivo”.
Pivara će biti u vlasništvu porodice Gerber, od 1806. do 1933. godine, obuhvataće četiri generacije. Poslednji vlasnik je lošim poslovanjem doveo pivaru do propasti, pa je Zagrebačka banka, zbog neisplaćenih obaveza, prisvojila pivaru.
Pivara je ponovo počela da radi kada je Akcionarsko društvo „Labor” otkupilo akcije. Proizvodnja je počela 10. januara 1941. godine. Za vreme Drugog svetskog rata fabrikom će upravljati mađarsko Akcionarsko društvo „Merkur”. Posle rata i nacionalizacije, promeniće ime u „Partizanka” 1947. godine. Pivara će 1957. godine postati deo poljoprivrednog kombinata PIK Bečej i radiće sve do 2007. godine kada odlazi pod stečaj.
Davne 1756. osnovana je ,,Apatinska pivara”. Od 1878. godine pivara je vlasništvo Akcionarskog društva, ali registrovana na ime Josipa Amana, najkrupnijeg akcionara. U periodu posle Drugog svetskog rata, pivara je doživela snažan razvoj, koji se nastavio do današnjih dana.
Pivaru ,,Čelarevo” osnovao je 1892. godine Lazar Dunđerski u Čelarevu, na poljoprivrednom imanju svoje porodice. U to vreme, on je jedan od najistaknutijih srpskih veleposednika. Nakon završetka Drugog svetskog rata, u postupku nacionalizacije, pivara je od privatnog, postala državno i društveno vlasništvo.
,,Jagodinska pivara” osnovana je i otpočela proizvodnju 21. decembra 1852. godine. Prvi vlasnik i osnivač fabrike je bio Filip Stanković, trgovac iz Smedereva, bio je blizak saradnik kneza Miloša. Glavni razlozi za nastanak pivare su izrazito agrarne karakteristike područja. Osnovnih sirovina za proizvodnju piva, tj. ječma bilo je dovoljno u neposrednoj okolini. Među važnim uslovima za podizanje pivare bila je i bunarska voda odličnog kvaliteta. Fabrika je podignuta u neposrednoj blizini varoši na Carigradskom drumu i imala je 10 do 15 radnika. Sastojala se od nekoliko prizemnih zgrada, a neke od njih bile su poluotvorene.
Sredinom šezdesetih godina XIX veka, došlo je do promena u vlasničkoj strukturi i fabriku je otkupio Jovan Nikolić Kosovljanin, stočarski trgovac poreklom sa Kosova. Čovek po imenu Vanderer se pominje, kao prvi stručnjak za izradu piva u fabrici. Od stručnjaka za kuvanje piva još se pominje majstor Nemac, Štajniger. Ostali, nekvalifikovani radnici bili su iz Jagodine i okoline.
Jagodinska pivara u XIX veku
U početku, zbog nerazvijenog saobraćaja, pivo nije moglo da se prevozi u druga mesta, pa je i proizvodnja bila ograničena. Transport piva obavljao se volovskim ili konjskim zapregama, jer drugih saobraćajnih sredstava nije bilo. Čak, izvesno vreme posle izgradnje železnice, za kraće relacije, dugo se zadržao ovakav način transporta.
Kvalitet piva je ocenjivan kao dobar. Tehnološki proces proizvodnje piva ove ručne pivare bio je vrlo primitivan. Pivo se kuvalo u otvorenom kazanu male zapremine na vatri koja se ložila drvima, a mešala drvenim lopatama. Kuvano pivo spuštano je u podrum za previranje - kvasni podrum, koji se nalazi ispod glavne zgrade fabrike. Posle vrenja prenošeno je u podrume za odležavanje na Đurđevom brdu, gde bi ostajalo do potrebnog „sazrevanja“. Podrumi su bili ispod zemlje pored puta Jagodina - Ćuprija.
Pivo je držano u velikim drvenim bačvama, obloženim ledom, radi održavanja niske temperature. Posle potrebnog vremena za „ležanje“, tehnologija proizvodnje piva smatrala se završenom. Pivo je pretakano u flaše od 0.7 litara.
Posle smrti Jovana Kosovljanina, 1882. godine, pivarom su upravljali njegovi sinovi Mihajlo i Svetozar. Nakon Svetozareve smrti, 1891. godine, Mihajlo je ostao kao jedini vlasnik pivare. Unapredio je i modernizovao proizvodnju. Unapređenju je doprineo i prolazak železnice kroz Jagodinu, davne 1884. godine. Tako je omogućen uvoz mašina i izvoz pića. Fabrika je tada nosila naziv „Pivara Mihaila J. Kosovljanina“ i bila je prvi srpski izvoznik piva u Bugarsku, Grčku, Tursku, pa i za Egipat.
Proces rada je dodatno unapređen nabavkom parne mašine, 1891. godine. Zahvaljujući ovoj modernizaciji, Jagodinska pivara na kraju XIX veka postala je treća pivara u Srbiji, proizvodeći oko 10.000 hektolitara piva godišnje.
Jagodinsko pivo – reklamni plakat, period između dva svetska rata
Proizvodile su se tri vrste piva: belo - „moravac“ sa najvećom potrošnjom; crno - „kosovo“, sa znatno manjom potrošnjom, kao i „salvator“ za znatnim procentom alkohola i ograničenom potrošnjom.
Fabrika je dva puta rušena. U Prvom balkanskom ratu (1912.) i Prvom svetskom ratu (1915.). Obnovljena je 1921. godine, uz učešće češkog kapitala. Uoči Prvog svetskog rata, pivara je iz individualnog vlasništva prešla u ruke domaćih i stranih akcionara koji su proširili njene proizvodne kapacitete i doveli iskusne stručnjake iz inostranstva. Pred Drugi svetski rat proizvodnja je dostigla blizu 40.000 hektolitara piva, 170 tona kvasca i 1.042 tona slada. Decembra 1946. godine, fabrika je nacionalizovana sa 220 radnika u proizvodnji.
Pivara u Zaječaru osnovana je 1895. godine pod nazivom „7. septembar“. Fabrika piva „7. septembar“ kasnije će menjati naziv. Fabrika ubrzo širi delatnost, 1907. godine i prerasta u Zaječarsko industrijsko udruženje – akcionarska pivara. U okviru Zaječarskog industrijskog udruženja bilo je ukupno 59 akcionara: 53 iz Zaječara i šest iz Beograda.
Zaječarska pivara 1905. godine
Period od 1910. do 1921. godine predstavlja period tehničko - tehnološke revolucije u razvoju pivare. Budući da je nabavkom manje parne mašine i generatora za struju izbačen ručni način proizvodnje piva, time se proizvodnja povećavala. Za potrebe sladare nabavljena je sušara, koja je sušila pomoću pare iz centralnog kotla. U podrumu fabrike, sladovina i pivo su hlađeni pomoću amonijačkih kompresora, dok se hlađenje pomoću leda konačno izbacuje iz upotrebe.
Za vreme Drugog svetskog rata pivara je proizvodila velike količine piva, skoro sve vreme, iako je bila u posedu Nemaca. Do prekida u proizvodnji piva došlo je 6. septembra 1944. godine, kada je počela borba za oslobođenje Zaječara. Povlačeći se iz Zaječara, nemačka vojska je opljačkala svu zalihu piva iz pivare, u količini od 313 hektolitara. Normalan rad pivare uspostavljen je juna 1945. godine. Od tog momenta do danas nije bilo više nijednog prekida u proizvodnji.
Tekst o pivarstvu u Srbiji nastaviće se sledeće srede kroz priče o Bajlonijevoj i Vajfertovoj pivari...
