Autor: Marko Stanojević, profesor istorije
Rista Paranos
Nakon smrti Miće Krsmanović, braća su sa zetom 1858. godine doputovali u Beograd u želji za još većom zaradom. Doplovili su lađom i pričalo se da su doneli puno bure dukata. U Beogradu su osnovali firmu „Braća Krsmanović i Paranos“. Može se reći da im je posao išao dobro, jer već krajem te 1858. godine kupuju magaze na mestu današnje Železničke stanice i Savskog šetališta ka pristaništu, u Savamali. Bure dukata sa kojim su došli brzo se umnožilo.
Krsmanovići su u valjevskom i šabačkom kraju podigli mnoge šljivike, sušili su šljive, sortirali ih i izvozili u Ameriku i mnoge zapadnoevropske zemlje. To im nije bio jedini posao, jer su izvozili i pšenicu, krzno divljači i sitnu stoku. Bure dukata sa kojim su došli brzo se umnožilo. U Beogradu su imali kolonijalne radnje i dućane u kojima su prodavali prehrambene proizvode. Radnja je imala jakih veza sa velikim trgovačkim kućama u Pešti, Beču, Berlinu, Hamburgu, Frankfurtu i Londonu. Bogate se toliko da krajem sedamdesetih godina Krsmanovići od Miše Anastasijevića otkupljuju veliko imanje Liman na Savi, i polako postaju većinski vlasnici placeva pored Save.
Nikola Krsmanović je obavljao najveći deo posla. Nije izlazio iz kancelarije i sav posao je prolazio kroz njegove ruke. Protivio se uvođenju stranog kapitala u Srbiju, a kad je osnovana beogradska Kreditna banka sa čisto srpskim kapitalom, firma Krsmanovića postala je jedan od njenih najvećih akcionara. Bio je visok i prav, ali i prost u ponašanju. Često je svraćao u kafanu u hotelu „Venecija“ gde je voleo da odigra partiju domina, ali kartanje nije voleo. Imao je sinove Dimitrija i Aleksu.
Rista Krsmanović je bio najveštiji trgovac, posebno u poslovima sa inostranstvom.Uspevao je da uvek zgrne veliki dobitak koji je stavljao u zajedničku kasu. Bio je bogat i imao nekoliko kuća i magacina u Karađorđevoj. Od poznatog trgovca Miše Anastasijevića je kupio han „Liman“ koji se nalazio na levoj obali Save i pretvorio ga u mehanu. Kasnije je mehanu srušio i napravio lepu jednospratnu kuću sa dućanima u Karađorđevoj ulici. Na spratu su bili stanovi u kojima je živeo. Kuća će biti porušena kada se bude gradio Savski most.
| Krsmanovići i Paranos su svakome, s kim su posla imali, pomagali, da u njihovoj dobiti i svoje koristi nađe, tekli sebi i dozvoljavali tekovinu ostalima; i tako su odista pomagali i unapređivali blagostanje čitavih krajeva. |
Jova Krsmanović, treći sin rodio se 1830. godine. Za razliku od braće, nije se ženio. Preminuo je u Vrnjačkoj Banji 1897. godine. Bio je veoma poslovan, elegantan, lep, ali je imao naviku da nosi stare i otrcane šešire. Kako je zapisao Milivoje Kostić, iako se brižljivo odevao nije mario za šešir. Često je na glavu stavljao otrcani šešir, a kada bi mu na to zamerali drugovi, Jova je znao da kaže: Svaki zna ko sam ja. Dok je bio u Beču, Đorđe Vajfert mu je rekao: Jovo, brate, u Beogradu si govorio da te svaki zna, pa ne obraćaš pažnju na šešir, a ovde te niko ne zna pa opet nosiš izgužvani šešir. Na šta je Jova odgovorio: Da, nosim ga zato što ovde niko ne zna ko sam. Osim u trgovini istakao se kao komandir beogradskog garnizona za vreme Srpsko-turskog rata 1876 – 1878. godine. Kao veliki rodoljubi, braća Krsmanović su novčano pomagala i snabdevala vojsku brašnom i pasuljem.
Rista Paranos, je iz Trebinja došao u radnju Krsmanovića kao radnik i nakon ženidbe sa ćerkom Miće Krsmanovića ostao u poslu. Nakon dolaska u Beograd postao je punopravni član firme o čemu govori i ime firme. Bio je vredan i uspešan trgovac. Kao i svi članovi porodice Krsmanović, kupio je nekoliko imanja u Beogradu. Kupio je han kome je dao ime „Paranosov han“. Na spratu su se nalazile sobe za spavanje, a u prizemlju je bio sedam dućana. U prostanom dvorištu bile su magaze, šupe i štale. Zbog širenja varoši, han je porušen, a na njegovom mestu je sagrađen hotel Bristol.
Paranosovo bogatstvo ušlo je i u pripovetku „Prvi put s ocem na jutrenje“ Laze Lazarevića, u razgovoru između oca i majke. Nisi ti neki tunjez, kao što ima ljudi. Ne dam ja samih tvojih ruku za sav kapital Paranosov, pa da je još onoliki, kaže majka ocu kad ga je zatekla kako staje pod krov ambara i vadi pištolj.
List Težak pisao je 1884. godine o Krmanovićima: „Naročito moramo pohvalno pomenuti pokojnoga Ristu Krsmanovića koji je vanredno bistrim pogledom, neumornim putovanjem kroz skoro sve balkanske zemlje, vatao konce zajedničkoj trgovini svoje kuće, i potpomagao da se ova unapredi. Krsmanovići i Paranos su svakome, s kim su posla imali, pomagali, da u njihovoj dobiti i svoje koristi nađe, tekli sebi i dozvoljavali tekovinu ostalima; i tako su odista pomagali i unapređivali blagostanje čitavih krajeva. To se zove prava i pozitivna trgovina, koju je naš narod od vajkada i poštovao i koju i danas poštuje, odvajajući sve ostalo u pojam čivitarenja i ćivotarije, koje strogo uzev i nije prava no negativna trgovina“.
Firma Krsmanović zvanično je prestala da postoji posle smrti Nikole i njegovog sina Dimitrija, 29. oktobra 1912. godine.
Kuća Dimitrija Krsmanovića, danas ambasada Austrije
Kuće Krsmanovića bile su među najlepšim u tadašnjem Beogradu, a one najlepše i danas postoje. U kući Dimitrija Krsmanovića, sina Nikole Krsmanovića, danas je smeštena ambasada Austrije. Sagrađena je u periodu između 1898. i 1899. godine u duhu akademizma, po projektu arhitekte Milorada Ruvidića. Ovaj arhitekta svoje školovanje završio je u Nemačkoj 1893. godine i sa sobom doneo i nove ideje nemačke arhitekture, što se odrazilo i na arhitekturu ovog zdanja. Podignuta na parceli veoma oštrog ugla, kuća je oblikovana sa dve bočne i jednom uskom centralnom fasadom. Objekat se, osim arhitektonskom, ističe i svojom likovnom vrednošću, kao i izrazitim značajem za prostor koji čini neposrednu okolinu Saborne crkve i prostorne kulturno-istorijske celine Kosančićev venac.
Na Terazijama, u blizini hotela Moskva smeštena je kuća Alekse Krsmanovića, drugog sina Nikole Krsmanović. Ima izuzetnu istorijsku vrednost. Sagrađena po planovima arhitekte Jovana Ilkića u stilu akademizma, kao stambena kuća za trgovca Marka O. Markovića. Braća Krsmanovići su kupili kuću i plac 1898. godine i posle deobe, kuća je pripala Aleksi Krsmanoviću. Aleksa je u njoj živeo do svoje smrti 1914. godine, a zgradu, kao i čitavo imanje zaveštao srpskom narodu.
Kuća Alekse Krsmanovića na Terazijama u kojoj je proglašeno Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca
Posle Prvog svetskog rata, pošto je kraljevski dvor bio znatno oštećen i pošto je Krsmanovićeva kuća imala dovoljno reprezentativan karakter, od 1918. do 1922. poslužila je kao dvor kraljevine Srbije u kojoj je vladao regent, a kasnije i kralj, Aleksandar Karađorđević. U njoj je 1. decembra 1918. godine potpisan dokument o stvaranju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.
Krsmanovići su bili veliki srpski dobrotvori. Časopis „Srpsko kola“ 1906. godine je napisao: „Risto i Nikola Krsmanović pomagali su za svog života mnoge ljude, kojim je pomoć bila potrebna, davali su na prosvetu srpsku. Oni su stavili temelj ogromnoj građevini na Vračaru u Beogradu; Dome sirotinje srpske, u kojoj se spasavaju ostavljena i napuštena deca“.
Aleksa Krsmanović je celu svoju imovinu zaveštao državi i osnovao fond „Zadužbina Alekse N. Krsmanović“. Danas u Beogradu postoji ulica u čast Braće Krsmanović koji su ostavili neizbrisivi trag u istoriji grada i Srbije.
Luka Ćelović
Jedan od najbogatijih i najuticajnijih Srba krajem XIX i početkom XX veka bio je Luka Ćelović, poznatiji kao Trebinjac. Rodio se 1854. godine u selu Pridvorici, nedaleko od Trebinja u Hercegovini. Osnovnu školu završio je u svom rodnom selu. Otac ga je, potom, poslao kod svog prijatelja u Banja Luku da izuči trgovinu. Zatim, 1871. godine, prelazi kod strica u Brčko i završava četvrti razred osnovne škole. Već sledeće godine, sa napunjenih 16 godina, napušta Bosnu i dolazi u Beograd kod svog zemljaka, arhimandrita Nićifora Dučića. On ga šalje da obavlja posao šegrata u poznatoj radnji Petra Radosvljevića i Mite Ignjačevića.
Nakon tri godine rada u Beogradu u Hercegovini, došlo je do sukoba Srba sa Turcima. U istoriji je ovaj događaj poznat je kao "Nevesinjska puška". Luka je odmah napustio Beograd i priključio se dobrovoljcima. Boreći se protiv Turaka bio je ranjen. Brzo se oporavio i vratio se u svoju četu. Kada se rat proširio i na Srbiju, Luka se vratio u Beograd i nastavio vojevanje sa Turcima, sve do 1878. godine.
Kada se rat završio vratio se u Beograd i stupio u službu, pri tgovačkoj radnji ,,Braća Krsmanović i Paranos”. Već od 1880. godine, samostalno počinje da vodi svoju trgovinu sa domaćim proizvodima: šljive, žito, hrana… Imao je dućan na početku Ulice Kraljevića Marka.
Luka Ćelović nije postao bogat zbog posla koji je imao veze sa trgovinom, već preko Beogradske zadruge u kojoj je kupovao akcije. Cena kcija je, vremenom, dostigla visoku vrednost. Beogradska zadruga osnovana je 1882. godine, a Ćelović je bio među prvim ulagačima. On je postao predsednik, 1887. godine. Na toj poziciji ostao je do svoje smrti, 1929. godine.
Luka Ćelović, pored svih obaveza koje je imao, odlučio je i da Savsku mahalu, koja je do tada bila početna tačka za nove trgovce i mesto iz kog se žurilo u centar grada, pretvori u mesto u kojem se ostaje. Luka je prihvatao mladiće iz svog zavičaja i pomagao im, nalazeći im poslove u beogradskim radnjama, kako bi se skućili i krenuli putem uspeha.
Luka Ćelović
Posle Prvog svetskog rata, Luka odlučuje da kupi zemljište između ulica Karađorđeve, Zagrebačke i Bosanske. Tu je sazidao niz zgrada na četiri sprata, dajući Savamali izgled dostojan svih evropskih metropola.
Luka je prvo sebi sazidao kuću sa predivnim parkom koji je redovno obilazio sa baštovanom i brižno ga doterivao (danas je to park ispred Ekonomskog fakulteta). Potom Ćelović podiže palatu Beogradske zadruge, hotel Bristol i zgradu Berze. Ova prelepa zdanja i danas krase srpsku prestonicu.
Nikada se nije ženio i nije imao naslednike. Ipak, nauku je voleo više od svega. Luka tako odluči da su svi budući naraštaji Univerziteta u Beogradu, zapravo, njegova deca. Kako bi im pomogao najbolje što može, rešio je da sav svoj imetak ostavi upravo Univerzitetu.
Ne računajući male legate koje je odredio rodbini, Univerzitetu je Ćelović podario 50 miliona ondašnjih dinara i postao njegov najveći dobrotvor. Ipak, čak i pre smrti, Luka nije sedeo skrštenih ruku. Osnovao je, 1926. godine, Zadužbinu Luke Ćelovića – Trebinjca, beogradskog trgovca, odredivši da, posle njegove smrti, njome rukovodi Odbor, sastavljen od rektora – predsednika Odbora, prorektora, dekana i prodekana svih fakulteta Beogradskog univerziteta.
Zadužbini je predao svoje imanja. Sav prihod od ovih imanja, upravnik Zadužbine, Uroš Stajić je svakog meseca predavao upravi Univerziteta u Beogradu, koja je zahvaljujući ovoj potpori, štampala knjige i naučne studije. Takođe, održavani su i simpozijumi i kongresi i vršila se istraživanja u arhivima i bibliotekama najpoznatijih univerzitetskih centara.
Ilija M. Kolarac
Rodio se u selu Kolari kod Smedereva, oko 1800. godine. Pravo ime bilo mu je Ilija Milosavljević, a poznatiji je bio po nadimku Kolarac, koji je dobio prema imenu svoga rodnog sela.
Ilijin otac je bio abadžija (zanatlija), te su ga zvali Aba-Milosav. U bici protiv Turaka za oslobođenje Beograda, 1806. godine, bio je teško ranjen u čelo. Ipak, preživeo je. Veliki ožiljak bio je večita uspomena koja ga je podsećala na nemili događaj. Ilijina majka, Jovanka, kao i većina žena toga vremena, bila je jedini autoritet i oslonac u Ilijinom životu. Otac mu je, kao i većini dece tog doba, deceniju i duže provodio ratujući.
Osnovnu školu Ilija je učio je u svom rodnom mestu. To mu je bilo jedino redovno školovanje nakon propasti Prvog srpskog ustanka, 1813. godine. Turci su sa svih strana nezadrživo počeli da nadiru u Srbiju. Srpskoj raji jedini spas se činio u prelasku preko Save i Dunava, jer do šuma i zbegova se i nije više moglo. Na taj put spasenja kreću i Ilijini roditelji sa svom svojom decom.
Ilija Kolarac
Zajedno sa grupom izbeglica nastanio se u Crepaji, mestu kod Pančeva, ne želeći da ide dalje u Austriju. Uskoro su Turci objavili amnestiju, te su se mnoge izbeglice vratile na svoja ognjišta. Među njima bio je i Ilija, koji se vrato u Kolare. Nemirnog duha, Ilija se nije dugo zadržao u svom rodnom selu, već se otisnuo za Beograd, koji je pružao znatno veće mogućnosti.
U Beogradu se tada kratko zadržao. Prelazi u Pančevo kod rođaka Đorđa Jovanovića, koji ga šalje u Vršac u trgovinu. Tu je naučio sve o trgovini. Oko 1817. godine Ilija se ponovo vraća u Beograd gde je služio u više trgovačkih radnji. Najduže je radio kod Milutina Radovanovića, najviđenijeg beogradskog trgovca, početkom XIX veka. Ilija se i oženio njegovom kćerkom Sinđelijom. Uskoro, po ženidbi, otvara samostalno dućan u vlastitoj kući na Zereku.
Sinđelija je bila izuzetno sposobna žena za svoje doba. Ravnopravno je vodila je njihov dućan. Ilija je izuzetno cenio i poštovao svoju ženu. Kada je poručivao i kupovao knjige Matice srpske, redovno je kupovao i za nju. Takav odnos prema ženi u Srbiji je bio izuzetak. Dok se u to vreme sa ženama postupalo neravnopravno i strogo, Ilija je prema Sinđeliji bio izuzetno blag i pažljiv. Kada se pedesetih godina 19. veka teško razbolela, dovodio je lekare iz cele Evrope. Međutim, lekari joj nisu pomogli da pobedi bolest i umrla je u Pešti. Njeno telo nije hteo da ostavi u tuđini već ga prenosi i sahranjuje na beogradskom groblju. Za njega je to bio nenadoknadivi gubitak. Kako nisu imali dece, osećao je i govorio prijateljima da je za njega sve završeno i da nema više razloga da živi. Nikad se nije ponovo oženio.
Kada je postao svoj gazda, doveo je u Beograd i svoju braću: Tasu, Mitu i Ranka koji takođe uzimaju prezime Kolarac. Svu trojicu upućuje na zanat ili u kakve druge poslove, ali ih ne zadržava kod sebe u radnji.
Kuća Ilije Kolarca u Beogradu
Maja 1828. godine, sa 28 godina Ilija M. Kolarac ponovo prelazi u Pančevo. U Pančevu je trgovao hranom i svinjama. Ta trgovina se odvijala preko Siska, Đera i Pešte sve do Beča. Najpre je trgovačke poslove vodio sa rođakom Đorđem Jovanovićem – Servijancem, a kasnije i sa Đorđem Vajfertom, dedom čuvenog beogradskog pivara. Ilija M. Kolarac postaje poznat u mnogim trgovačkim centrima Austrije. Kolarac je 1842. godine zatražio austrijsko državljanstvo. U svom zahtevu naveo je da svoje bogastvo utrostručio od dolaska u Austriju. Njegova molba je odobrena.
U Beograd se vraća posle ženine smrti 1856. godine. Počinje da se bavi trgovinom solju. Kupovao je nepokretna imanja na prometnim mestima u gradu, kao što su ona u okolini Varoš-kapije i Stambol-kapije. Blizina Turaka mu nije smetala, kao drugim Srbima koji su od njih još uvek zazirali. Kolarac je bio svestan da tursko vreme prolazi i odlazi u nepovrat. Na tom mestu sazidao kuću, podigao baštu, apoteku i dućan.
Što je više zalazio u godine, Kolarac je sve više smanjivao svoje trgovačke poslove, tako da je pri kraju života živeo uglavnom od rente. Tada se svakodnevno mogao videti ispred svoje kuće kako sa brojanicama u ruci otpozdravlja mnogobrojnim prolaznicima. Predveče bi odlazio u kafanu ,,Srpski kralj”, na partiju preferansa. Te partije su bile čuvene u Beogradu. Oko Kolarčevog stola okupljali su se najugledniji ljudi tadašnje Srbije.
Karte je igrao uvek sa istim partnerima. Prilikom kartanja do izražaja je dolazila Kolarčeva prgava narav. Ljutio bi se i zbog sitnice ,,koja ne vredi ni groša”. Planuo bi i na najbolje prijatelje, ne birajući reči, što je za ono vreme bila retkost među starim uglednim Beograđanima.
Početkom 1878. bio je optužen za veleizdaju, zatvoren i sproveden u Aranđelovac, pred vojni sud. Tu se sudilo oficirima umešanim u Topolsku pobunu koja se dogodila krajem 1877. godine. Mada ni Ilija M. Kolarac ni Aćim Čumić, ugledan pravnik i član Kasacionog suda, nisu pripadali oficirskom koru, niti su na bilo koji način učestvovali u tim događajima. Suđeno im je pred vojnim sudom. Posle izricanja presude, Ilija M. Kolarac je izjavio: Ne priznajem da sam ikada bio veleizdajnik i da za to mogu biti osuđen. U zatvoru je proveo samo nekoliko meseci. Dana, 10. avgusta 1878. godine, proglašena je nezavisnost Srbije. Vladar ga je zajedno sa mnogim osuđenicima pomilovao.
U zatvor je Kolarac otišao zdrav i krepak, a vratio se bolan i skrhan. Tome se ne treba čuditi, jer je tada imao skoro 80 godina i teško je podneo ono kroz šta je sve morao da prođe. Preminuo je 6. oktobra 1878. godine u svojoj kući na Stambolu.
Zadužbina Kolarca tridesetih godina XX veka
Bio je veliki dobrotvor. Prvi dobrotvorni fond I. M. Kolarac osnovao je još za života 1857. godine, zajedno sa vojvodom Tomom Vučićem-Perišićem.
Te godine su njih dvojica, sumu od 250 dukata, predali mitropolitu Petru u cilju da se obrazuje Fond za pominjanje onih koji su izginuli za otadžbinu. Ideju za osnivanje tog fonda, Kolarac je dobio posle parastosa jednom poznatom srpskom ustaniku, održanom na beogradskom groblju koje se u to vreme nalazilo pored crkve Sv. Marka. Prolazeći pored uzvišenja, sa kojeg je narodu tumačen Hatišerif iz 1830. godine, shvatio je da polako padaju u zaborav oni koji su svoje živote dali za otadžbinu, a kojima više nema ko ni sveću da zapali.
Prema testamentu, Kolarčevu zadužbinu čine dva osnovna fonda: Književni fond Ilije M. Kolarca i Fond za podizanje srpskog univerziteta.
Njegova najpoznatija zadužbina je svakako Kolarčev univerzitet. Zgrada Kolarčevog narodnog univerziteta podignuta je 1932. godine, a arhitekta je bio Petar Bajalović. Kolarac je sa radom počeo 19. oktobra 1932. godine. Prvi koncert u Velikoj dvorani održan je 4. februara 1932. godine.
Do današnjeg dana Kolarčeva zadužbina je ostala dosledna prvobitnoj ideji svog tvorca, sa akcentom na kulturu, umetnost i obrazovanje srpskog naroda.
