Od prve mašine za proizvodnju tortilja – od milja nazvane Đurđina - do danas, kada se tortilje prave na najsavremenijoj opremi za proizvodnju tortilja na planeti, Tortilla Mexicana jeste prva i prava, praznična i posna. A priču o ovom uspešnom brendu na predstojećem FMCG Brand Forumu ispričaće nam Branislava Dabić, marketing menadžer ove kompanije.
U nastavku teksta prenosimo deo intervju sa Gvozdenom Mučibabićem, generalnim direktorom kompanije Tortilla Mexicana ( DOO PIP)…
Ove godine obeležavate 20 godina od pokretanja proizvodnje tortilje. Da li biste ovaj period ocenili kao uspešan i kakve rezultate ste postigli na tržištu sa ovim proizvodom, u protekle dve decenije?
Bez lažne skromnosti bih rekao da je ozbiljna industrijska proizvodnja tortilje počela negde oko 2012. Prvih desetak godina smo tumarali u mraku, radeći sa opremom koja je na nivou restoranskih mašina u Meksiko sitiju i pograničnim teritorijama SAD i Meksika. Ipak, to je bio jedan logičan razvojni put. Tortilja je bio nepoznat proizvod kod nas. Trebalo je vreme da izgradimo tržište, kategoriju proizvoda i brend. To nije moglo da dođe preko noći, niti bi neka industrijska mašina u to vreme imala iskorišćenost od 5%. Te količine koje smo prvih šest-sedam godina proizvodili na godišnjem nivou, danas plasiramo u vremenskom periodu od 14 dana. Svakako bih ceo put ocenio kao put spoznaje i iskustva. I posle toliko godina i dalje se usavršavamo na svakom nivou proizvodnje, kvaliteta proizvoda, plasmana, marketinga i customer care-a.
Vaša primarna delatnost dugo je bila proizvodnja poboljšivača i smeša za pekarsku industriju. Kako ste, uopšte, došli na ideju da 2001. započnete nešto jedinstveno na tržištu ovog dela Evrope, kao što je proizvodnja tortilja?
Putovanjima. Ratovi su nas unazadili. Sankcije i tadašnji lockdown nas je usporio. Nije bilo toliko putovanja, morali ste da vadite vizu za svaku zemlju, nije bilo šengen zone. Internet nije mogao da vam pruži toliko informacija kao danas. Morali ste da se pomerite, i samo prelaženje granice bilo je ozbiljan problem. Naša osnovna delatnost proizvodnje poboljšivača i smeša u pekarstvu su nas terala da idemo na sajmove koji su usko vezani za industriju pekarstva, a tortilja je na kraju dana pekarski proizvod. Prva linija, nazvao bih je mikro linija za tortilju, je došla kao neki pilot projekat nakon posete sajmu u Barseloni. Dali smo joj ime Đurđina i danas stoji kao eskponat na ulazu u našu fabriku u Feketiću. Tražili su nam dobavljači opreme nekoliko puta da ja damo kao trade-in za noviju opremu, pa čak kasnije i da je kupe po tri puta većoj ceni od te nabavne – ali je ne damo, za nas je njena vrednost neprocenjiva.
Kakve ste promene uočili na tržištu u ovom periodu, kada su u pitanju navike potrošača u konzumaciji ovog proizvoda? Da li ste i sami, i na koji način, edukovali potrošače u vezi sa ovim proizvodom?
Navike kod potrošača nije bilo. Potrošača tortilje nije bilo. Imali smo potrošače palačinki, hleba, kifli. I danas posle toliko godina prisutnosti u svakom key accountu u Srbiji imamo ljude koji negde mrmljaju: ’’Hmm... palačinke znači...’’ Godine 2001/2002. da je neko radio istraživanje tržišta, pa biznis plan za proizvodnju tortilje za tržište Srbije, ili regiona – po rezultatima se nikada ne bi upustio u tako nešto. Tortilja je bio potpuno nepoznat proizvod našem podneblju, generalno. U skladu sa mogućnostima, ovih 20 godina radimo na širenju svesti o meksičkoj kuhinji i značaju tortilje u zdravoj ishrani – meksičkom hlebu. Veliku uslugu nam je učinio i trend globalne ekspanzije tex-mex proizvoda (kukuruzni čips, umaci, začini, tortilja/takosi) koja je danas u zapadnoj Evropi na nivou od 22-25% rasta na godišnjem nivou.
Ceo intervju možete pročitati OVDE
