Summi1
Summit2

Održivi razvoj – nasušna ili marketinška potreba?

Centralna tema poslovnih strategija u FMCG industriji

Analize

04.01.2022

Koliko će FMCG kompanije i trgovinski lanci biti motivisani za dalje inicijative u ovom pravcu, zavisi odlučujuće od tržišta, odnosno od samih potrošača. Ukoliko je svest potrošača o određenim pitanjima postavljena dovoljno visoko - da postoji spremnost za dodatno angažovanje ili da se plati koji dinar više za npr. sok u zelenoj ambalaži, takvih će aktivnosti, sasvim sigurno da bude više 

Autor: Stefan Ivanović, ePlus

foto: Pixabay

Održivost je poslednjih godina jedna od centralnih tema svih poslovnih strategija u FMCG industriji. Potrošači širom sveta su svesni problema do kojih nas je rapidna industrijalizacija u prošlom veku dovela. Najmlađa generacija potrošača, generacija Z, čini se da predvodi ekološki osvećeni pokret. Izveštaj konsultantske kuće Kantar iz 2020. godine Who Cares Who Does nam otkriva da je oko 20% potrošača, od početka pandemije COVID-19 usvojilo nove navike koje su ekološki prihvatljive. Glavni rizici po održivost, koju je navela većina od 80.000 anketiranih iz 19 zemalja, jesu (navedeno po redosledu važnosti): promena klime, plastični otpad, zagađenje vode, nestašica vode, zagađenje vazduha, bezbednost hrane, seča šuma, bacanje hrane i vode.
Prema nekim izvorima, FMCG sektor je neposredno ili posredno odgovoran za čak trećinu emisija gasa koja ugrožava atmosferu i život na planeti Zemlji. Imajući sve gore navedeno u vidu, ne čudi opredeljenost da se preuzme odgovornost i preduzmu odlučni koraci u pravcu popravljanja učinjene štete.

Trgovci i održivi razvoj

Kada govorimo o trgovcima, ambalažni otpad je u ovom sektoru najvidljiviji. Procenjuje se da na primer, svi britanski maloprodajni lanci zajedno generišu više od 800 hiljada tona ambalažnog otpada. Tesco je u pravcu smanjenja količine plastičnog ambalažnog otpada ukinuo multipak promo pakovanja u plastičnim omotačima. Ova mera bi mogla da dovede do smanjenja 300 tona plastičnog otpada na godišnjem nivou. Može da izgleda da je ovo simbolična količina, u odnosu na 800 hiljada tona, koliko generiše cela retail industrija, no svaki veliki put počinje prvim korakom.

Trgovinski lanci u Srbiji traže načine da unaprede napore u pravcu povećanja održivosti. Osim opšteprihvaćenih inicijativa za smanjenjem otpada, uvođenjem biorazgradivih kesa, smanjivanjem emisije gasa u logistici i smanjivanjem bacanja hrane - što je prisutno kod većine trgovaca, dok uglavnom kod međunarodnih lanaca primećujemo i aktivnosti u drugim aspektima poslovanja. Tako na primer, Idea koristi mašine za čišćenje podova bez korišćenja hemikalija, a promo-kataloge štampa na recikliranom papiru. Delhaize Serbia je, u saradnji sa UNDP, pokrenuo digitalnu platformu za jednostavno doniranje hrane, a sprovodi i ekološke aktivnosti, kao što je bilo uključivanje u akciju čišćenja Zaovinskog jezera.
Od inicijativa koje uključuju i potrošače izdvajaju se mogućnosti za recikliranje baterija – od jednostavnog mesta za odlaganje baterija u maloprodajnim objektima, do instalacije uređaja koje potrošačima omogućavaju i određene benefite kao nagradu za odgovorno ponašanje nakon odlaganja.

Jedna aktivnost, koja je imala najveći medijski odjek – prelazak na biorazgradive kese u 2020. godini, zavređuje posebnu pažnju. Postavilo se pitanje da li su takve kese zaista biorazgradive, što do sada nije u potpunosti dokazano. Različiti eksperimenti su pokazali da razgradnja „biorazgradivih“ kesa zavisi od uslova u kojima su odložene, ali i da u stvarnosti nikada ne dolazi do pune razgradnje ovih kesa u rokovima koji su najavljeni. Naprotiv, postoje ispitivanja koja su pokazala da aditivi koji su dodati takvim kesama samo ubrzavaju proces stvaranja mikroplastike (www.nationalgeographic.rs/ekologija). Na kraju, od cele priče ostaje poenta da ove kese treba da služe višekratno, te da se bacaju tek kada ne budu odgovarale svojoj nameni (otuda su dosta „deblje“ od starih). Pitanje je koliko su potrošači svesni da biorazgradive kese nisu u potpunosti biorazgradive, nego višekratne, i možda bi korisna inicijativa bila da se oni edukuju u tom pravcu.

Proizvođači i održivi razvoj

I dok je većina proizvođača, makar deklarativno, opredeljena da eliminiše platični ambalažni otpad, jedan od najvećih FMCG brendova na svetu najavljuje da neće baš tako brzo da se odrekne plastične ambalaže, jer je potrošači žele. S druge strane, navode da bi korišćenje isključivo aluminijumske i staklene ambalaže moglo da dovede do povećanja emisije ugljen dioksida.
Da li eliminisanje jedne vrste zagađenja kreira neko drugo, jednako opasno zagađenje? Da li postoje dobra rešenja koja bi kompanijama pomogle da zadrže svoje volumene prodaje uz postizanje potpune održivosti poslovanja? Da li je uopšte legitimno opredeljenje neke kompanije da se ne odriče prodajnih volumena i tržišnih udela koji su decenijama sticani na neodrživom razvoju – korišćenjem neobnovljivih resursa i materijala koji trajno uništavaju eko-sistem?

Aktivnosti u pravcu implementacije odgovornog i održivog poslovanja neretko iziskuju dodatne troškove za kompanije koje ih sprovode

Što se tiče proizvoda koji su proizvedeni u potpunosti iz održivih izvora, samo retki proizvođači koji obezbeđuju sledljivost takvim informacijama komuniciraju ovaj benefit. Problem sa proizvodnjom npr. kakaoa, osnovne sirovine za čokoladu, još uvek je domaćem potrošaču prilično nepoznati teren i nešto što se dešava veoma daleko. Na neinformisanost o ovakvim temama utiče i to što kod nas berzansko poslovanje nije dovoljno razvijeno, te se vesti sa berzi kod nas uzimaju zdravo za gotovo, kao nešto na šta se ne može uticati. Dok na tržištima gde su berze razvijene i gde su teme o uticajima na berzanske cene dobro medijski propraćene, faktori tipa uništavanje resursa ili eksploatacija radne snage predstavljaju nešto što će naterati kompanije koje su prisutne na berzi sa se „sklone“ iz zona rizika, prelaskom na održiva rešenja.

Zaključak

Gore pomenuta studija konsultantske kuće Kantar navodi i da segment aktivno ekološki opredeljenih potrošača pravi promet globalnom FMCG sektoru u vrednosti od čak 382 milijarde dolara, te da je od njih ovaj sektor samo u prošloj godini prihodovao 78 milijardi dolara više nego prethodne godine. U tom smislu, izvodi se logičan zaključak da inovacije u održivosti i komunikacija zelenih dostignuća direktno prema potrošaču, donose korist i jednima i drugima. Iako vidimo da kod nas globalne inicijative nemaju toliki odjek kao inicijative od lokalnog značaja, primetno je da je ekološka osvešćenost potrošača sve važniji faktor sa kojim treba računati.

Činjenica je i da su potrošači u velikoj meri navikli na plastičnu ambalažu, te da nivo engagementa za prelazak na ekološke opcije još uvek nije na dovoljno visokom nivou, kod većine potrošača, bar na našim lokalnim tržištima. Kao i kod većine ekoloških inicijativa, uspeh aktivnosti u pravcu povećanja održivosti će zavisiti od dva faktora. Sa jedne strane - od podsticaja koje potrošač bude dobijao i koji ne mora nužno da bude izražen u novčanom ekvivalentu. I visoko razvijena svest o tome da je zbir svih aktivnosti koje svako od nas preduzme svakoga dana, veliki korak napred u pravcu postizanja opšteg cilja, jeste dobar podsticaj. Sa druge strane, podizanje nivoa angažovanja će zavisiti i od tehnološkog napretka u smislu kreiranja kvalitetnih i pristupačnih alternativa za korišćenje non-eco prijateljskih ambalaža.

Aktivnosti u pravcu implementacije odgovornog i održivog poslovanja neretko iziskuju dodatne troškove za kompanije koje ih sprovode. Koliko će FMCG kompanije i trgovinski lanci biti motivisani za dalje inicijative u ovom pravcu, zavisi odlučujuće od tržišta, odnosno od samih potrošača. Ukoliko je svest potrošača o određenim pitanjima postavljena dovoljno visoko - da postoji spremnost za dodatno angažovanje ili da se plati koji dinar više za npr. sok u zelenoj ambalaži, takvih će aktivnosti, sasvim sigurno da bude više.

Edukaciju potrošača, osim državnih organa, medija i nevladinog sektora, za sada sprovode samo oni igrači na tržištu koji su već implementirali standarde odgovornog poslovanja u svoje politike i koji ih uveliko sprovode u delo. Osim navedenih izvora, potrošaču je na dohvat ruke veoma mnogo informacija o temi održivog poslovanja u medijima, jer je ova tema veoma zanimljiva redakcijama. I savremena pop kultura ovoj temi daje važno mesto. Primer je popularni Netflixov dokumentarni serijal Rotten, koji nam približava tematiku proizvodnje hrane na (ne)održiv način i podiže svest o temi. Kako god da postavimo priču – na kraju stepen uspeha svih inicijativa zavisi od stepena zainteresovanosti potrošača.