Piše: Milica Popović, rukovodilac korporativnih komunikacija i javnih poslova, Delhaize Serbia
Kako mediji najavljuju, od 1.januara na Floridi će stupiti na snagu devet zakona među kojima i onaj koji deci mlađoj od 13 godina zabranjuje da imaju naloge na društvenim mrežama. Tehnološke kompanije će morati trajno da ugase sve naloge dece ovog uzrasta, kao i da koriste metode verifikacije starosti preko trećih strana za sve nove naloge. Mediji pišu da bi se ova regulativa primenjivala na TikTok, Instagram, Facebook, SnapInc, X. I dok se ove kompanije pozivaju na „uskraćivanje slobode govora“ na koju imaju pravo svi, najnovije istraživanje sprovedeno među građanima Australije (*YouGov agencija) govori u prilog tome da čak 77% građana podržava donošenje ovog zakona.
U skladu sa Konvencijom o pravima deteta, deca imaju pravo da slobodno izražavaju svoje mišljenje o svim pitanjima koja ih se tiču (član 12), pravo na slobodu izražavanja (član 13), pravo na slobodu udruživanja i slobodu mirnog okupljanja (član 15). Ostaje pitanje da li će u godinama koje dolaze biti postignut i globalni dogovor organizacija koja se bave pravima dece i oko uzrasta kada su spremni za pristup društvenim mrežama.
Svesna da će jedino vreme pokazati opravdanost ovog radikalnog poteza Vlada u Australiji i Floridi, kao i stvarnu primenu u praksi, sigurna sam da deca i tinejdžeri, neće ostati uskraćeni ni za jednu relevantnu informaciju iz realnog života; iz onog drugog, ionako im je upitna vrednost svega što čuju, saznaju, nesvesno upiju.
Duboko verujem u pokret mladih ljudi, ali se pitam i da li zaista mladji od 13 godina imaju svest o tome dokle njihova objava na društvenim mrežama može dospeti, ko je može pogledati i kako protumačiti.
Kao neko ko se bavi komunikacijama ne mogu da se složim sa frazom da smo mi odgovorni jedino za ono što kažemo, ne i za to kako je druga strana razumela. Ne. Naša je - ne samo odgovornost, nego i više od toga - potreba kao društvenog bića da do druge strane informacija dopre baš na način koji mi želimo. A da li ipak treba da budemo na određenom stupnju razvoja da bismo, uz sve lepote socijalne inteligencije, mogli to da postignemo? Da li dečiji psiholozi, učitelji, pedijatri, ili oni koji su pisali zakone u Australiji i Floridi znaju sa sigurnošću da je to baš 13-ta ili 16-ta godina života nisam sigurna. Ali da se od neke pretpostavke mora početi, moje deceniju dugo iskustvo u korporaciji upravo to mi šapuće.
Reč „suviše“ je oduvek u meni izazivala neki nemir, ili neko blago nepoverenje kojem ne mogu baš da pronađem jasan koren. Pamtim je sa nekih ranijih razgovora za posao kada sam bila suviše (pre)kvalifikovana za poziciju koja se traži, suviše naivna za uključivanje u razgovor za koji sagovornici smatraju da nisam zrela ili suviše emotivna da bi se moja odluka smatrala racionalnom.
Ipak čini mi se da u ovom slučaju ima smisla.
Volela bih da nam statistika koja vodi računa o trendu anksioznosti izazvane društvenim mreža kod osnovaca u Srbiji ili broju vršnjačkog nasilja pokaže na kraju ove godine da je u silaznoj putanji. U Srbiji smo mogli dosta toga da naučimo poslednjih par godina, i verujem da nam zdrav razum kako dece tako i roditelja, i bez uvođenja regulative, može biti dovoljan da zastanemo i razmislimo o sadržaju koji naša deca postavljaju i prate na mrežama.
Bar ovaj period godine mi dopušta optimizam i veru da će sve biti u redu.
Srećni nam praznici.
